ostoji jedan
vrlo star čovek bez zuba koji kaže da zna kako je nastalo sve što postoji. Toga
je postao svestan jedne noći dok je posmatrao nebo. A onda je to proučio i u
knjigama.
Kada sam
upoznao starca, on je već ležao u bolnici, omotan gazom u pidžami od sivog
platna koju su mu donosili bolničari. U velikoj prostoriji u kojoj smo ručavali
njegovo mesto bilo je na uglu, ispod male statue Hrista sa zelenom lampicom. U
toj sali televizor je stalno bio uključen, a bolničari, služeći hranu, stalno
su se šalili na račun toga što njega, tako starog, žene više ne zanimaju, te se
dakle pomirio sa životom. Starac se jedva smešio i podizao oči prema ekranu
kako bi gledao televiziju. Posle ručka odlazili smo u šetnju glavnom ulicom
bolničkog kruga, on – u pidžami, sa šeširom na glavi i rukama na leđima. Ako bi
ga neki od bolesnika pozvao da popije kafu u baru koji su pohađali lekari,
bolničari, studenti medicine i posetioci, on bi odbijao govoreći kako je bolje
da se bolesni ne mešaju sa zdravima. Pio je kafu iz automata, s nogu, u
nekakvoj ostavi punoj prostačkih crteža na zidovima.
Po
njegovom mišljenju, sve je počelo na sledeći način:tamo gore u mraku bez kraja
bilo je puno prašine. Kda kaže mrak bez kraja, to žnači da se nije moglo
naslutiti gde se taj mrak završava. Mrak je bio leden kao led. Vladala je
hladnoća od koje su se navodno ledile i stene. Tu hladnoću mi ne možemo da
zamislimo, jer nismo u stanju da zamislimo kako kamen iznutra može dase zaledi.
Kroz
mrak sa svih strana, dopirao je izuzetno snažan vetar koji je nosio sve živo ,
premda ni to ne može da se zamisli.
U lednom
mraku i na vetrometini jedina postojeća stvar bila je strahovita prašina, koja
je u jednom trenutku možda stajala nepomična. Ne zna se da li je oduvek tako
bilo.
Bilo
kako bilo, po njemu, desilo se to da je vetar, duvajući tako snažni sa svih
strana, počeo da gura čestice prašine jedne prema drugima. A ta zrnca,
udarajući jedna o drugu neverovatnom snagom, krzala su se i pravile varnice.
Kao kada
se udari kamenom o kamen, jer su zapravo ta, jedna uz druga pritisnuta, zrnca
bila kao kamenje. Po n
jegovom mišljenju, od tih varnica nastala je vatra. Ali,
mora da se desilo da s
u vetrom pritisnuta zrnca prašine obrazovala ogromno
kamenje što se vinulo kroz beskrajni mrak. Potom su, dakle, nastale male
zvezde.
Sada
treba videti šta je bivalo sa vatrom. Oko vatre se razvio topli vetar koji je
mogao da se oseti i na ruci. Isto se desilo i tamo gore: nastali su talasi
toplote koji su isparavali zbog velike hladnoce, kao kada se zamagle prozori .
Zbog ogromne, hladnoće svuda naokolo, talasi toplote obrazovali su svojevremni
mehur. Reć je o mehuru s ledenom opnom. Zato što se toplota koja ide ka
hladnoći – opire, ali budući da je hladnođa velika, onda se ledi. Dovoljno je
videti kako se zimi hvata po prozorima. Kosmos je veliki mehur koji, na ovu ili
onu stranu, gura snažan vetar, ali kako stojimo ovde dole, mi toga ne možemo da
budemo svesni. Međutim kada se ne bi
nalazile u mehuru, zvezde bi se ugasile od jakog vetra.
Kada
noću gleda zvezde, vidi ih kako sjaje, a to znači da je upaljeno veliko kamenje.
A onda, ako neko pogleda kako se celo nebo okreće tokom noći, vidi i kako se u
tom mehuru stalno sve kreće.
On ne
zna zašto unutar tog mehura veliko kamenje nastavlja da se kreće. Kažu da
postoji snaga gravitacije koja gura kamenje,ali on ne može to da tvrdi, budući
da nije naučnik.
Jednog
dana opna će se raspući i sve će početi ponovo. Moguće je da će, odlazeći na
druge planete radi istraživanja, jednog dana astronauti probušiti mehur i tada
će se odjednom sve okončati.
Možda je
taj najsnažniji vetar koji je sve stvorio zapravo Bog. Ali to onda ne bi bio
Bog o kome govore u crkvi, budući da ga nije moguće zamisliti: Bog bi, dakle,
bio moćni vetar koji dolazi iz beskrajnog mraka.
ednog dana,
šetajući ulicama bolničkog kruga, starac je video na zemlji prašinu koju je
naneo veta. Zaustavio se da je posmatra i rekao mi je da ta prašina dolazi iz
prostora između zvezda, kao uostalom i sva prašina koja postoji, a o tome niko
nikada ne razmišlja. Na zemlji svako nastao od prašine koja je odozgo s neba
pala na zemlju i kada neko umre, njegova prašina nastavlja da postoji ali menja
izgled. Kada bude umro, on zna da će postati komarac.
Stari
ljudi, kao i njegov otac, govorili su da su komarci mrtvi koji su se vratili:
ali to možda govore samo u njegovom kraju gde zbog moćvara ima mnogo komaraca.
Onda su sve raskrćili i osušili dolinu i sada ima vrlo malo komaraca, te on ne
zna šta moglo da se dogodi. Bez obzira na to, već je svojim prijateljima rekao:
’’Kada budem umro, a ti ugledaš komarca kako ti
ulazi u kuću, nemoj ga oterati, jer ću to biti ja koji dolazim u posetu’’
